Život sa dijabetesom – kućna nega koju morate znati

04.05.2018
Život sa dijabetesom – kućna nega koju morate znati

Šećerna bolest ili dijabetes mellitus je poremećaj povećavanja nivoa šećera u krvi do kojeg dolazi kada gušterača prestane potpuno ili delimično da proizvodi hormon insulin.

Sigurno je jedna od najčešćih endokrinoloških bolesti savremenog načina življenja.

Razvoj dijabetesa je praćen stvaranjem nepovratnih promena na organima bolesnika.

Najčešće su zahvaćeni vaskularni i nervni sistem, bubrezi, kao i retina.

 

Dijabetes je hronična bolest od koje oboljevaju ljudi svih životih doba, nezavisno od pola. Smatra se da postoji “svetska epidemija šećerne bolesti”, tj. da broj obolelih trajno raste.

 

Dijabetes se nalazi na drugom mestu po tome kolika je potreba za obezbeđivanjem kućne nege i to odmah iza kongestivne srčane insuficijencije.

Većina pacijenata koja se usmerava na kućnu negu je starija od 65 godina. Predviđena povećanja ove starosne grupe u narednim godinama, kao i predviđeni porast incidence dijabetesa, naglašavaju važnost uloge medicinske sestre, kao i celokupnog koncepta porodične medicine i kućne nege dijabeta, praćenja simptoma konsekventnih stanja i tretiranja posledica istih.

 

Medicinski timovi u ovim slučajevima jednostavno ne mogu da obave sve potrebno za negu i lečenje. Proces koji nakon dijagnostike počinje - dug je, neizvestan i težak.

Uloga medicinskih sestara za kućnu zdravstvenu zaštitu je sve važnija pošto se pacijenti u ovim slučajevima otpuštaju iz bolnica i rehabilitacionih centara u ranim fazama oboljenja i potreban im je mnogo bolji tretman i kućna nega. Medicinske sestre za kućnu negu su upravo ta veza između članova tima zdravstvene zaštite, pacijenata, članova porodice i negovatelja. Ove medicinske sestre su često jedini stručnjaci koji imaju potpun pregled pacijentovog medicinskog režima i, stoga, odgovornost za koordinaciju i implementaciju same nege.

Šta je neophodno za što efikasnije kućno lečenje?

Prilikom ulaska u proces kućne nege i kućnog lečenja, ono što je neophodno jeste sakupiti sve dobijene i dokumentovane relevantne kliničke informacije, uključujući istoriju bolesnika, prognozu, korišćenje hitne pomoći i fizičku procenu.

Podaci o fizičkoj proceni se prikupljaju kroz razgovor. Takođe, posmatra se i neurološka funkcija, kao i integumentarna, kardiorespiratorna i genitourinarna funkcija. Tu su i neurološki, emocionalni, bihevioralni statusi kao esencijalni tokom procene sveukupnog stanja pacijenta.

Pored toga, profilisanje životnog sistema i navika se obavlja kako bi se identifikovali faktori koji mogu uticati na ishod lečenja. Takvi faktori uključuju životne navike i uslove, sisteme podrške, potencijalne terapijske potrebe (odražene kroz aktivnosti svakodnevnog života), upravljanje lekovima i upravljanje opremom (uključujući kiseonik, intravenoznu / infuzionu terapiju, ventilatorsku terapiju, opremu za enteralnu / parenteralnu ishranu ili potrošni materijal). Informacije koje su sakupljene ovde se rangiraju i određuje se za koje profesionalne usluge medicinske sestre pacijent može da se obrati.

Precizna identifikacija i dokumentacija statusa pacijenta je od suštinskog značaja kako bi pacijent primio upravo onu negu koja je neophodna za postizanje optimalnog zdravstvenog i funkcionalnog statusa sa maksimalnim potencijalom za željeni kvalitet života.

Nega kod dijabeta – ishrana kao faktor kontrole stanja

Od ključnog je značaja prepoznavanje promena u fizičkom funkcionisanju koje su vezane za starost pacijenta. Ove promene mogu prikriti znake hiperglikemije i izmeniti kompletnu kliničku sliku. Smanjena oštrina ukusa i olifaktorne funkcije može dovesti do lošeg unosa hrane. Ovo pak može vrlo brzo da rezultira do posledica koje uključuju neuhranjenost ili deficit u specifičnim hranjivim sastojcima. Pored toga, mnogi pojedinci prekomerno koriste so i druge začine, utičući na druge zdravstvena stanja koja mogu biti prisutna. Promene u zubima takođe utiču na izbor hrane, što utiče na funkcionisanje gastrointestinalnog i nutricionog statusa.

Dehidratacija kod dijabeta

Dehidracija je ozbiljna komplikacija dijabetesa, često rezultat više faktora. Smanjena percepcija žeđi i nemogućnost bubrega da koncentrišu urin u odgovoru na deficit tečnosti može dovesti do dehidracije i napredovanja do hiperglikemijskog hiperosmolarnog stanja (HHS). Ovo ozbiljno stanje često izaziva infekcija ili drugi stresor i ima 15% smrtnosti kod starijih osoba.

Ostali faktori uključuju istanjivanje kožnih slojeva sa gubitkom vlage kroz kožu i izbegavanjem unosa tečnosti zbog straha od inkontinencije ili noćne poliurije . Dehidracija takođe povećava nivo glukoze u krvi i nivoe lekova u krvi.

Stariji pojedinci mogu pokazati i znake kognitivnog oštećenja, ali to mora biti pažljivo vrednovano, tako da se ne propuste važne ali suptilne promjene u mentalnom i emocionalnom statusu. Osobe koje su uspele da ostvare i održe dobru kontrolu glikemije, dijabetes tipa 2 imao je samo mali uticaj na kognitivnu funkciju za pacijente starosti ispod 70 godina. Međutim, rani kognitivni deficiti primećeni su kod onih koji su dijagnostifikovani u relativno mlađim uzrastima uz istovremenu lošiju kontrolu glikemije i mikro- i makrovaskularne bolesti. Za osobe starije od 70 godina, čini se da dijabetes dolazi u vezu sa drugim procesima dementizacije, kao što su vaskularna oboljenja i Alchajmerova bolest i unapređuje ih neminovno.

Takođe, poznato je da dehidratacija utiče na sposobnost razmišljanja. Promene u spoznaji mogu dovesti do ograničenja u aktivnostima svakodnevnog života, nedijagnostikovane depresije i socijalne izolacije. Normiranje nivoa glukoze u krvi može vratiti sposobnost pacijenta da efikasno komunicira i učestvuje u potpunosti u samoupravljanju dijabetesa.

Prisustvo neuropatija kod dijabeta

Prevalenca neuropatije zavisi od trajanja i težine bolesti. Studije neuropatije zasnovane na populaciji su otkrile da 60-70% pacijenata sa dijabetesom tipa 1 ili tipa 2 bude pogođeno ovim stanjem. Distalna polineuropatija je najčešći tip, a prate je sindrom karpalnog tunela, kao i druge mononeuropatije i autonomna neuropatija. Prisustvo jedne ili više neuropatija može dovesti do opšteg pada stanja koje pojačava potrebu za kućnim zdravstvenim uslugama i uslugama kućne nege.

Periferna neuropatija može izazvati bol ili ukočenost u donjim ekstremitetima, kao i poteškoće u određivanju pozicioniranja stopala u odnosu na pod. Unutrašnja slabost u malim mišićima nogu može prouzrokovati izmenjenu pokretljivost zglobova i mehaničke probleme, što dovodi do abnormalnosti i slabljenja u kontroli ravnoteže. Ovo povećava rizik za dolazak do padova. Kada se primećuje abnormalnost hoda, potrebno je započeti konsultaciju o fizičkoj terapiji za procenu i preporuke.

Pacijenti koji su vezani za krevet su izloženi riziku od ulkusa pete. Njih treba uvek zaštititi od pritiska koji sprečava vaskularnu perfuziju, što može dovesti do ishemije i smrti tkiva.

Evaluacija stručnjaka i specijalista može pacijentima da pruži preporuke za negu stopala i ortotičku obuću. Pojedinci koji su ranije bili dijagnostikovani kao rizični, trebalo bi da se ispituju češće kako bi se sprečila progresija komplikacija dijabetičkih nogu i promovisalo rano otkrivanje kompresije vaskularnih i nervnih organa u donjim ekstremitetima. Ovo uključuje vizuelni pregled nogu, sa bojom, temperaturom, impulsima, rastom dlaka i uslovima noktiju. Treba uključiti monofilament test za detekciju neosetljivosti stopala. Sve promene treba navesti i dokumentovati, pacijent i medicinska sestratreba da budu obavešteni, a pismeni izveštaj trebao biti poslat lekaru.

Autonomne neuropatije mogu biti teške za detekciju, ali imaju različite manifestacije. Pacijenti sa simptomatskom autonomnom neuropatijom imaju tri puta veću stopu mortaliteta od onih bez autonomne neuropatije. Na primer, abnormalna srčana frekvencija i ortostatska hipotenzija mogu biti opasne po život. Preporučljivo je praćenje krvnog pritiska dok pacijenti sede, nakon čega sledi stalno praćenje za pacijente koji su primetili da imaju probleme sa vrtoglavicom ili nelagodom kada stoje. Detekcija i preventivne mere, poput nošenja kompresionih čarapa mogu sprečiti ozbiljne komplikacije.

Nedetektovana hipoglikemija može biti posledica poremećaja kontraregulacije glukoze i može biti uzrok padova koji nije uočen na vreme.

Gastropareza i naizmenični oblici konstipacije praćeni eksplozivnom dijarejom su dva uobičajena oblika gastrointestinalne autonomne neuropatije. One izuzetno utiču na kvalitet života i otežavaju upravljanje glukozom. Farmakološke opcije se mogu koristiti za rešavanje ovih problema. Važno je da koordinator nege dokumentuje nalaze i komunicira sa lekarom.

Disfunkcija bešike i infekcije urinarnog trakta su povezane sa dijabetičkom neuropatijom, slabom glikemijskom kontrolom i starenjem. Dijabetska cistopatija je hronična. Podmukla je u smislu da je jedini rani znak povećanje intervala između vremena mokrenja. Ovo dovodi do povećanja bešike, atonske muskulature i nepotpunog pražnjenja, što povećava verovatnoćunastanka infekcija. Uobičajeni znaci i simptomi često su odsutni kod pacijenata sa dijabetesom, pa se idijagnoza lako može propustiti.

Infekcije urinarnog trakta su faktor rizika i posledica hiperglikemije. Inkontinencija povećava rizik od padova, osećaja sramote i rezultirajuće društvene izolacije. Poboljšana kontrola glikemije će pomoći u smanjenju ovog rizika. Trebalo bi razmotriti i trening bešike.

Nefropatija i dijaliza

Dijabetes je vodeći uzrok bubrežne bolesti poslednjih stadijuma. Ovo je posledica nekoliko faktora, uključujući povećanje prevalencije dijabetesa, poboljšanja dugovečnosti i povećanje broja pacijenata kod kojih je bubrežna bolest primećena a prihvaćeni su u programe tretmana na dijalizi, dok neki nisu ranije bili kvalifikovani. Više od polovine novih pacijenata u centrima za dijalizu ima dijabetes tipa 2.

Za pojedince koji se bave hemodijalizom i koriste usluge kućne nege, medicinska sestra je ta koja komunicira sa centrom za dijalizu, koordinira transport kada je to potrebno i obučava pacijenta i/ili negovatelja u pogledu ograničenja konzumacije tečnosti, adekvatne ishrane i propisanih lekova. Komuniciranje o upravljanju kućnim uslovima nege, kao i praćenje promena telesne težine, krvnog pritiska i kontrole glukoze, zatvara krug i uključuje ceo tim za zdravstvenu zaštitu, posebno pacijenta, koji je aktivno uključen.

Medicinske sestre za kućnu negu takođe mogu biti proaktivne u pomaganju u tome da se spreči dijabetička bolest bubrega praćenjem krvnog pritiska i glukoze i podstičući pacijente da komuniciraju sa svojim lekarima u vezi potrebe za godišnjim pregledom za mikroalbuminuriju. Pored toga, zato što je albuminurija odgovorna za značajno povećanje kardiovaskularnog morbiditeta i mortaliteta kod pacijenata sa dijabetesom tipa 1 ili tipa 2, medicinske sestre na kućnoj nezi takođe mogu da promovišu skrining za moguću vaskularnu bolest i agresivnu intervenciju za rešavanje kardiovaskularnih faktora rizika.

Vizuelni deficiti i retinopatija

Mnogi pacijenti uspevaju da prikriju činjenicu da su slabije vide kada su u njihovom poznatom kućnom okruženju. Pacijenti često povezuju gubitak vida sa gubitkom nezavisnosti i izbegavaju da se njihovo stanje otkrije što je duže moguće. Međutim, kompromitovan kvalitet vida može dovesti do grešaka u unosu i konzumiranju lekova, do padova i funkcionalnih deficita.

Pacijenti sa oštećenjem vida mogu imati koristi od adaptivne opreme za pomoć u kontroli glukoze u krvi i administracije insulina.

Uloga medicinske sestre u administraciji lekova

Medicinske sestre za kućnu negu imaju jedinstvenu priliku da pregledaju uslove pacijentovog doma i na taj način evidentiraju inventar svih lekova koje pacijent može da uzima. Pružanje brige od strane više različitih zdravstvenih radnika često se pretvara u potencijalno nebezbednu situaciju u kojoj se istovremeno propisuju višestruki i konkurentni lekovi. Pacijenti generalno pretpostavljaju da zdravstveni radnici uvek komuniciraju jedni sa drugima o njihovim receptima za lekove, ali to često nije tačno. Pored toga, mnogi pacijenti uzimaju razne lekove bez recepta, kao i biljne proizvode koji mogu imati negativne interakcije sa propisanim lekovima.

Pridržavanje režima lečenja je presudno za dobru kontrolu dijabetesa. Nažalost, postoji više razloga zašto pacijenti ne uzimaju propisane lekove. Pacijenti sa dijabetesom često imaju više komorbiditeta, od kojih je svaki tretiran sa jednim ili više farmakoloških sredstava. Pacijenti mogu imati osećaj da imaju previše tableta za praćenje, tako da se mogu sami odlučiti da ih prosto ni - ne uzimaju.

Još jedna prepreka za pridržavanje režima uzimanja lekova jeste nepostojanje znanja i razumevanja o tome kada treba uzimati određene lekove i zašto je važno uzeti ih u navedenom vremenu. Poštovanje režima lečenja nije nužno pitanje da li će pacijent uraditi ono što je medicinski naznačeno, već da li pacijent ima znanje, kognitivne veštine, finansije i fizičku sposobnost da prati preporuke.

Nega dijabetesa je izuzetno kompleksna, raznovrsna i zahteva individualni pristup, posvećenost i praćenje, ali i stručnost, znanje i iskustvo kako bi se svi potencijalni simptomi blagovremeno identifikovali i tretirali.

Dokle god postoji rešenje i način, sve gore navedeno može da se izbegne, ublaži, odloži ili tretira.

Vaša Mobilna Sestra je uvek tu za vas.

 

Izdvojeni blogovi

Prijavi se da pratiš naš sajt