Vreme sa najmilijima je najvrednije-bavite se uspomenama koje želite da pamtite

18.06.2018
Vreme sa najmilijima je najvrednije-bavite se uspomenama koje želite da pamtite

Nikada neću zaboraviti kada sam pala sa bicikla i moj deka me odneo kući. Imao je već preko 70 godina, ali je bio jak i kršan. Stavio mi je tri flastera, iako je realno trebao samo jedan. Napravio mi je Jupi sok, onaj što se pravio nekad od sirupa, drečavo narandžast. Često bi mi pravio taj sok uz sendviče u kifli sa puterom i parizerom kad bismo išli da igramo fudbal kod tadašnjeg CK u Beogradu. Ja bih trčkarala, on tražio večito neko granje od kojeg bi posle pravio tronošce i ukrase, lampe i šta već smisli. Bio je pukovnik u penziji, živeo je sam, baka je umrla previše godina ranije. Prerano. Šta sam ja kao dete znala da su moji radili i deka me čuvao ili da parizer možda i nije toliko instagramerski, a Jupi možda ima nešto veštačko što nije baš dobro za liniju? Tada, to je bio čitav moj svet i to vreme sa njim se preseklo iznenada kada je završio na još jednoj od mnogih  operacija. Odavno je imao ožiljke na stomaku koji su se protezali bukvalno preko čitavog njegovog stomaka.Ni to mi ništa nije značilo, ja bi se s njima igrala i tim tačkicama oko linija nekih, lupala ga frulom po glavim i terala da ide điha-điha. Sećam se, jednog od tih dana, pojavio se nekakav mobilni toaleta na sred sobe. Bio je krupan i visok i nije mogao više da stigne ni do kupatila. To mi je delovalo smešno, kao neki gigantski tron, pa nisam ni primetila kako je čitav dekin stan lagano počeo da dobija neki klinički vonj, pomešanih mirisa. Ležao bi nepomično i samo mi stezao ruku ponekad, nije mogao više ni da me pogleda, a njegova svilenkasta bela kosa kao da nikada nije bila mekša. Taj period između operacija i konačnog prelaska na VMA je bila jedna teška i iznurujuća rupa za sve. Nemoć, tuga, bol, predosećanje. I prepuštenost samima sebi. Sećam se bledo mame koja je non stop bila bleda i uplakana, tate koji me teši i juri ko zna kuda da obavi šta mora i jednog ogromnog i zjapećeg perioda samoće. Hteli su da me zaštite, ali ta tuga kao da prekrije sve plaštom tame iz koje nema izlaza jednostavno. I nikad nema. Tako je to teklo sve dok jedno veče, baš pred večeru, nije zazvonio telefon. Onaj fiksni na koji se s druge strane čulo ,,Dobro veče, mogu li dobiti...“, a odgovaralo sa „samo trenutak“. I tek tako, glas s one strane veze rekao je da zove sa VMA. Meni su rekli da je umro neki vojnik i da zato mama plače. Trebalo je da prođe par godina da shvatim da je taj vojnik bio moj deka i da ga više nikada neću videti. I dan danas me prođe jeza i žacne u srcu kad prođem kraj VMA. Nikada se ne preboli. Nikada.

Tada su ljude otpuštali sa ranama, a oporavak je bio možda moguć ili ne. Zavisilo je. Moj je deka bio borac. U svakom smislu te reči, ali mnogi nisu. On je izgubio svoju poslednju bitku, ali mnogi se predaju i pre bojnog polja. Predaju se jer su usamljeni, jer nemaju snage, jer ne žele da mole za pomoć, ne žele da opterećuju druge i gasnu i venu. Tada nije bilo usluga kao što je Mobilna sestra da priteknu u pomoć kada treba, da makar posede s nekim. Tada su se ljudi nekako drugačije i družili možda, a samoća je danas problem i sasvim zdravih mladih ljudi, a kamo li penzionera i onih kojima je kretanje problem i izazov. Danas mnogi nisu tu, često putuju ili jednostavno žive predaleko, roditelji čekaju leto da deca dođu iz daljina, ili eto, život sam se dešava. Sve je to prosto-tako.


Nekako ponekad smetnemo sa uma koliko je svakom ljudskom biću potrebno društvo, pažnja i razumevanje, ma koliko godina ta osoba imala. Bake i deke, pored potrebe za negom i različitim vrstama pomoći, imaju potrebu i za druženjem, odnosno razgovorom sa drugim ljudima. Njima jednako treba topla reč, malo neobaveznog razgovora ili makar neko da ih sasluša, a oni gotovo uvek imaju svašta zanimljivo da nam ispričaju.

Ukoliko nemate dovoljno vremena da posvetite druženju sa svojim starijim članovima porodice ili zbog udaljenosti ne možete preuzeti ovu obavezu na sebe, ljubazno osoblje iz ambulante Mobilna sestra rado će praviti društvo baki ili deki iz vaše porodice u Baka i deka siting usluzi!


Moja druga baka je bila pravi baksuz. Ne rođena, već njena sestra, takozvana baba-tetka. Nije imala dece, imala je stakleno oko i veći deo života sam je se plašila. Ali, nisam razumela sve. Nisam razumela da ju je moja tetka zaključavala u stan i da me je zato molila da joj kupim hleb dajući mi novac kroz prozor.  Živela je u prizemlju ispod nas, ali kao i mnogi u Srbiji-nismo bili u najboljim odnosima. Postala je možda i dementna, a možda joj jednostavno nismo verovali kada je govorila da je tetka truje. Nije imala nikog. Zapravo, otuđila je baš sve oko sebe odavno. Sad kad razmišljam o njoj izuzetno mi je krivo. Volela bih da sam imala priliku da je čujem iz nekog drugog ugla. Pre no što je počela da se brani hladnoćom. Pre no što je pala i slomila kuk i postala zaista teška. Nije više mogla nigde da ide. Posebno ne niz stepenice. Bila je velika dama, bivša sekretarica velikog državnika, prepametna, uvek sa biserima, elegantno obučena, uvek sa kratkom sedom kosom uvijenom viklerima, teškim glomaznim naočarima i velikim prstenjem na obe ruke. Uvek naparfemisana nekim starinskim mirisom sa jakim aromama koje su teške za opisati, guste i zagasite, potkrale bi se pod nos i stajale tu kud god išla tog čitavog dana. U životu mi nije dala ni bombonu. U njenoj kući nije smelo da se pisne. Ništa da se takne. Veliki zidni sat se uvek čuo i to njegovo klatno tako neumitno odzvanjajući vreme kao usud grozni. Od tad ih prezirem. Te senke po uglovima i iza vrata koje vrebaju i teraju nas na nemir. Jedino što pamtim lepo su fenomenalne bele štangle za koje nije htela da mi da recept. I nikad ih nigde takve nisam našla. Ipak, nije zaslužila da tako, maltene zaključana u svom sopstvenom stanu kopni i gasne, kasnije sasvim nepokretna, u ko zna kojim uslovima. Bar da je mogla da ode u neku banju, volela je pozorište i muziku. Umesto da joj se organizovao neki prevoz, neki kvalitet života, dok nama nije bilo dozvoljeno da imamo ikakav pristup, ona je vidno patila. Srećom nije bila dementna, mada su sve te optužbe delovale paranoično, iako ne nerealno. Možda je i patila i trebale su joj je pomoć i briga o demenciji, ali nikog nije bilo da to potvrdi, uvidi, pomogne. Samo je nestala jednog jutra i od nje mi je ostao jedan set staklenih činija koje nikad pre nisam videla jer se nikad ono lepo ni nije iznosilo.

I to bude često život. Čuvanje najboljeg za kasnije, čekanje nečega, a život leti i leti i u nepovrat ode.
Budite spremni da vreme sa najmilijima provodite tako da želite da ga pamtite. Ne morate sve da gledate i prolazite.

Pomoć je tu.

Vaša Mobilna sestra