Šta kada roditelji ostare?

21.02.2019
Šta kada roditelji ostare?

Znala sam da se to jednom mora desiti. Koliko god da su moji roditelji uvek bili vitalni i puni energije, bilo je neminovno da starost jednom uzme maha. Zapravo, i želela sam da moji roditelji ostare, kako bi bili još dugo, dugo uz mene.

Ipak, sve sam te misli odgurkivala od sebe, verujući da imamo još dugo vremena da živimo na način na koji smo živeli decenijama: mama na biciklu ide na pijacu, tata kosi travu u dvorištu i aktivno radi u svojoj stolarskoj radionici. Potom, mama kuva ručak i pravi kolače, dok tata čita novine i dremka, a onda se hvata nove ture posla.

Tu su da meni i mojoj porodici pomognu na sve moguće načine: da se pričuvaju deca, da donesu skuvan ručak kad smo u gužvi, da nam pričuvaju stan i kompletno ga spreme dok smo na letovanju...

STAROST JE DOŠLA PO SVOJE

Praviću se da su moji roditelji ostarili odjednom, ali nisu: samo nisam želelea da primetim kad je mama prestala da koristi bicikl zbog bolova u kuku ili kad se tata zadihan vrati sa radova u dvorištu. Majčin sve sporiji hod i leđa koja se sve više grbe, kao posledice osteoporoze i išijalgije, doneli su određenu brigu u moju svakodnevicu. Otac je srčani bolesnik kome je krvni pritisak sve više skakao, te njih dvoje više nisu mogli da funkcionišu kao nekad.

To se nije očitavalo samo u tome da nisu mogli više da nam pomažu, već su sve teže brinuli i o sebi.

Iz godine u godinu, kako su moja deca rasla i od malih briha doneli velike (škole, izlasci, treninzi...), moji roditelji Rada i Miloje sve više su kopneli. Pred mojim očima. Moje poslovne obaveze se nisu smanjivale, naprotiv, dobila sam unapređenje i sve više vremena provodila na poslu, sastancima i poslovnim putovanjima. Moj suprug je takođe poslovni čovek, zaposlen u jednoj banci, te smo se viđali samo uveče i vikendom. 

A mojim roditeljima je sve više trebala nečija pomoć.


NISMO VIŠE MOGLI BRINUTI O RODITELJIMA

Za samo nekoliko godina, majka Rada je postala gotovo nepokretna. Još je mogla da funkcioniše tu i tamo po kući, ali svaki korak ju je boleo i bila je jako spora. Kućne poslove, iako se zdušno trudila, više nije bila u stanju da obavlja.

Ocu su, s druge strane, bile neophodne redovne terapije i kontrole zdravstvenog stanja, a kod njega su se javili blaži oblici demencije.

Njihova kuća, nekada blistavo čista, najednom je postala zapuštena. Trčala sam s posla ne bi li im donela osnovne potrepštine i lekove i slala supruga da ih obilazi kad sam bila van grada. Deca su posećivala baku i deku, ali su imala pregršt svojih obaveza da bi se mogla duže i ozbiljnije posvetiti provođenju vremena sa starim i bolesnim ljudima.

Bilo je jasno da tako više ne može. Dom za stare nam tog momenta nije bio opcija, jer moji roditelji zaista nisu želeli da idu iz svoje kuće. Želeli su da budu “svoj na svome”, da s proleća uživaju sedeći u dvorištu u koje su decenijama ulagali ljubav i rad. Suprug je vikednom odlazio da im pokosi travu i pomogne oko radova, ali za svakodnevno funkcionisanje bila nam je neophodna pomoć trećeg lica. Ja sam odlazila kad god sam mogla da provedem vreme sa njima, ali to nije bilo dovoljno.

KUĆNA NEGA STARIH KAO REŠENJE

Majci suprugove sekretarice već godinama je pomagala jedna medicinska sestra. Kad se povela priča o pronalaženju stručne pomoći, on se odmah setio nje i pozvao koleginicu kako bi prikupio informacije.

Saznali smo da je u pitanju servis ambulante Mobilna sestra i da njene usluge obuhvataju sve – od kupovine hrane i drugih potrepština, preko kuvanja i serviranja obroka, do kompletne kontrole njihovog zdravlja.

Dakle, u pitanju su bile usluge geronto domaćice, ali i usluge medicinske sestre. Kućna nega starih bila je baš to što nam je trebalo.

Sutradan smo ih pozvali telefonom i prijatno se iznenadili cenom ovih usluga. Bilo je više nego prihvatljivo za ono što su nudili. Dogovorili smo se oko prve posete.

Koliko sam zadovoljna ovom uslugom i koliko je ovakva pomoć u kući donela boljitak u naše živote, svedoči to da evo već treću godinu ta ženica dolazi kod mojih roditelja. Pomaže im oko svega: kretanja i lične nege, nabavke lekova i davanja terapije, pripreme hrane, poslova u kući kao što su pranje posuđa i peglanje... Mirna sam jer se njihovo zdravstveno stanje redovno kontroliše, a kada je nekoliko puta mom ocu pozlilo, znali smo koga da zovemo da ode da mu pomogne.

Moji roditelji su siti, čisti, zbrinuti i vrlo zadovoljni. Njihov dom ponovo blista, nikada im ništa ne fali, terapije redovno primaju, a očigledno je i koliko im znači redovno društvo, topla reč, malo smeha.

KADA SMO ZAJEDNO – UŽIVAMO

Zahvaljujući Mobilnoj sestri, nije samo mojim roditeljima lakše, već i mom suprugu i meni, kao i deci. Mirni smo jer znamo da baka i deka imaju sve, a količina stresa se znatno smannjila, jer nema više trčanja sa posla i jurnjave.

Sada kad odemo kod njih, naše dragoceno zajedničko vreme utrošimo na nešto lepše. Ranije, kad sam dolazila, bacala sam se na pranje veša i čišćenje kuće. Sada, mogu da sedim sa svojim roditeljima, da pričam sa njima, da zajedno gledamo televiziju, prošetamo, smejemo se.

Svesna sam da je ljudski životni vek limitiran i da ništa neće trajati večno. Znam da će moji roditelji poživeti možda još koju godinu, ne duže. Ali mi je srce na mestu jer znam da sam učinila baš ono najbolje za njih – postarala sam se da imaju sve, a da moje vreme koje mogu da izdvojim zaista posvetim njima.

Ne postoji ništa dragocenije, nego iskoristiti vreme sa voljenima na najbolji mogući način.

Hvala Mobilnoj sestri na toj mogućnosti.

Katarina sa Karaburme