A, ko si ti?

19.08.2019
A, ko si ti?

Počelo je skoro neprimetno. Supruga i ja smo odveli decu u posetu mom ocu, kao što obično činimo bar jednom mesečno. Deca su se zaigrala u dvorištu, a ja sam na licu svog oca primetio zabrinut izraz. Nakon što sam ga zapitao da li je sve u redu, tiho mi je rekao: ,,Znam da mi se stariji unuk zove Relja, ali nikako ne mogu da se setim kako se zove mlađi.’’ Mlađi se zove Ivan i imao je tada tri godine. Bilo mi je malo čudno što moj otac nije mogao da se seti njegovog imena, s obzirom da smo ga relativno često posećivali, ali nisam posvetio mnogo pažnje tome u tom trenutku.

Međutim, kako su godine prolazile, on je postajao sve zaboravniji. U početku su to bile male stvari. Ne bi znao gde mu se nalaze neke stvari koje je nedavno pomerao po kući. Odlazio je do prodavnice više puta jer nije mogao da zapamti šta sve treba da kupi, a odbijao je da napravi spisak na papiru. Sve češće mu se dešavalo da meša imena, kako moje ime sa imenom mog brata koji se odavno odselio u inostranstvo, tako i imena moje dece. Nekad čak nisam bio siguran da li je u pitanju greška ili stvarno nije znao kako mu se koji unuk zove.

U njegovoj kući je polako ali sigurno nastajao sve veći nered. A što je nered bio veći, to se on lošije snalazio u njemu. Ceo život je bio uredan i pedantan, a sada se dešavalo da ga pronađem u garderobi koju nosi barem desetak dana zaredom. U kuhinji sam nalazio ostatke hrane koja je stajala na stolu danima. Bilo je pitanje vremena kada više uopšte neće biti u stanju da se adekvatno brine sam o sebi.

Momenat u kojem sam shvatio da moj otac više ne može sam je bio momenat kada sam mu došao u posetu u dogovoreno vreme i nisam ga našao kod kuće. Telefon je ostavio na stolu, tako da nisam mogao da ga dobijem tim putem. Prvo sam pogledao da nije možda otišao do komšije, ali nije bio tamo. Otišao sam do lokalnih prodavnica, rekli su mi da ga nisu videli. Otišao da sam do kafića u kojem je nekad voleo da popije kafu sa prijateljima, ali ni tamo ga nisam našao. Polako je u meni rasla panika.

Nekoliko sati kasnije, našao sam ga kako sedi u parku na drugom kraju grada. Pao mi je kamen sa srca. Loše sam odreagovao, priznajem, odmah sam počeo da vičem na njega jer sam se prethodno jako uplašio da mu se nije nešto još gore desilo. On je bio jako uplašen jer nije znao gde se nalazi i u tom momentu je imao problem čak i mene da prepozna. Kada sam video da me ne prepoznaje, seo sam pored njega i polako mu pomogao da se priseti, pre nego što sam ga odveo kući. U poznatom okruženju se osetio bolje, ali meni je bilo jasno da mu je potreban nadzor i da više ne može da ostaje sam.

U potrazi za adekvatnom osobom za negu i čuvanje osoba sa demencijom, na internetu sam pronašao preporuke za Mobilnu sestru, ambulantu za pružanje usluga medicinske sestare u kućnim uslovima. Mobilna sestra takođe pruža usluge nege i pomoći osoba sa demencijom, kao i baka i deka siting – negu i druženje sa starijim osobama. Lako i brzo smo se dogovorili o svemu što je potrebno za adekvatnu negu mog oca. Sada kod njega svakodnevno dolazi sestra koja stručno i posvećeno brine o njemu i njegovim potrebama. Više ne moram konstantno da brinem za njega, a porodične posete su opet postale zadovoljstvo za celu našu porodicu.

Nebojša S. Novi Beograd